За време аустро-угарске власти, у Војводини није постојало независно друштво Црвеног крста. Међутим, активности су биле присутне у појединим местима, па је тако основана локална јединица у Панчеву 1881. године, у Новом Саду 1882. и у Белој Цркви 1884. године. Новосадску филијалу називали су и “Задруга”, која је имала задатак да „у случају рата подиже болнице за рањенике и да се за њихову негу стара…“. Први председник био је Теодор Хирш. Отцепљење Војводине од Угарске проглашено је 28. новембра 1918. године, па је тако на иницијативу др Лазе Марковића покренута акција да се у Новом Саду оснује Друштво Црвног крста за Војводину. Та иницијатива је остварена 1. децембра 1918. године, када је основано Српско друштво Црвеног крста за Банат, Бачку и Барању.

Одмах по оснивању, војвођански Црвени крст је започео стварање месних одбора на територији Војводине. Створена је значајна мрежа локалних организација, па су тако у 396 општина Бачке, Баната и Барање активно деловали месни одбори. Покренуте су и акције за прикупљање помоћи за опустошене крајеве у Србији, приликом којих су прикупљане велике своте новца и поклона у животним намирницима, одећи и обући.

(текст и слике преузете са веб сајта Црвеног крста Војводине: https://www.ckv.org.rs/istorijat-crvenog-krsta-u-srbiji/)